Своје приче и приповијетке (ово је први избор Кордићеве прозе), аутор је сам изабрао. Укупно их је шеснаест а објављене су током низа година у листовима, часописима и љетописима.

Првом причом Кордић се у књижевности јавио крајем шездесетих година – поезију је већ објављивао у више листова и часописа, а 1966. године изашла му је и прва збирка пјесама. Прозу је од тада објављивао у бројним листовима и часописима широм бивше земље, а драматизоване приче и приповијетке емитоване су у емисијама радио-станица Загреб, Београд, Сарајево, Љубљана, Скопље… Поједине приче откупљиване су му на конкурсима и објављиване, а за неке је и награђиван.

Већ у првом дијелу текста (поговору, рецензији), под насловом „Приче на граници свјетова“, текста који прати Кордићеву књигу, проф. др Душан Иванић истиче како је у „Књижевности Српске Крајине“ (1998) написао да је овај аутор „сам врх онога што је најбоље у пјесништву крајишких Срба“… и како није ни стигао ни могао да у слику његовог опуса укључи и приповједачку прозу… Иванић, помињући Кордићеве прозне књиге, наглашава како је његов роман „Даждевњак“, објављен 2014. године, „велика принова импресивној романескној баштини крајишких Срба”.

„Дио Кордићевих прича“, пише, између осталог, професор Иванић, „враћа у живот какав је био, и одавно прошао: о одрастању у нашим старим, сиромашним патријархалним породицама, о дјетињству у вријеме ‘обнове и изградње’ послије Другог свјетског рата у банијском селу (‘ми, дјеца, испуцалих руку на надувеним трбусима од посна јела и прежгане јуве, на једној, а до костију од рата и тифуса испијени старији, на другој страни’), о ‘утварном’ и чудном у призорима и мотивима тога времена.“

Завршавајући текст, Душан Иванић пише: „Дакле читалац, још ако је Крајишник, има у овој књизи два тематска поља: једно је нешто старија историја Срба у Хрватској (друштвенополитичке прилике, слике материјалних и породичних односа послије Другог свјетског рата), а друго је повезано са изгнаним Србима 90-их година 20. вијека у новој средини: Београд, Србија).“

На крају књиге су „Напомене аутора“ и „Рјечник“ (непознатих и мање познатих ријечи).