Роман Слободана Амановића дотиче се најосjетљивијих питања из живота младог човјека и још осјетљивијих питања живота и опстанка српског народа на кршу Далматинског Загорја.

Драму тога живота описао је Амановић са пуно разумијевања, без мржње, са миром и помирењем, као јединим могућим начином људског опстанка на земљи. (Миле Медић)

Романескна указница природе, крајолика, топонима, историјских догађаја, само показује списатељско умеће Слободана Амановића, који зна да описом уоквири оно што је универзум, историјска и културна традиција српског народа. Тако је овде, у погодном тренутку своје место нашао запис о вилама, видовњацима, текстом и бајалицом о „старцу, видовњаку по имену Ђуро,“ који је обитавао подно Велебита“, а „источно до њега, под шатором, иза Динаре живјела је Видовита Боја која је тврдила да је у свијет вилински крочила користећи рашљасту гранчицу од смоквиног дрвета. „У ноћним сатима гледајући кроз рашљасти процијеп на многим изворима могу се видјети виле,“ говорила је.

Верни су описи колонизације у Војводину после потапања поља око Цетине за потребе хидроцентрале: „Растјераше их као вуци овце, стари манастир Драговић и гробље потопише.“ Оно ново што је добијено требало је и да промени антрополошку везу српског народа са овим крајем као да су „Срби ту од јуче а не од вајкада“. Историја српског народа на, данас латинском простору, иначе је пуна духовног и физичког насиља које су као народ Срби доживљавали. То је расрбљавање, насилним католичењем и изгон. Роман ће зато бити тврдо приповедачко сведочанство о тим исклизавањима. Све је отишло у неку другу неприродну стварност у којој се задржао матерњи језик и именослов као онтолошко повесна означја. Поред народа и свакодневни језик је суочен са неправдом, а вековна земља постала је крвава земља.

И ова књига је, у неку руку, тапија јер, њено настануће није машта нити уметничка фикција, њу је исписао живот, свежа историја српског народа са подручја Српске Крајине. (Милијан Деспотовић)