Годинама Миленко Васиљевић Чико осјећајући зов изгубљеног завичаја неуморно биљежи сјећања на брђанску Славонију, обронке Папука.

И нова Чикина књига, под насловом Ој, малена, мала моја,  је још једна, нова, сјајна ђинђува у вијенцу незаборава, која подсјећа добронамјерне читаоце на најтананије културне потребе и домете српског народа током минулих вјекова на просторима папучких брда. Ова народна пјесмарица повезује вјековно битисање и аутентичност српског народа на тим просторима и потребу да тај, сада расељени народ, сагледа и оснажи своју повезаност са прецима. Треба потомства да знају своје коријене, достигнућа предака и да су морали отићи под притиском зла, под пријетњом физичког и духовног нестанка, а не својим хировитим одлукама… Јер, и сјећање на своју историју је значајан елеменат народног идентитета.

Вјековима је тај српски, брђански народ задовољавао естетске и културне потребе пјевајућу, играјући, казујући пјесме, легенде и сјећања, комбинујући ријеч, музику, покрет, као и други народи. Тај народ, живећи често под непријатељским режимима, успио је очувати говор, народно име, вјеру и идентитет. Велику заслугу у томе су имале и пјесме и обичаји који су се у народу одржали вјековима, преношени усменим предањима, јер их је народ волио, пјевао, играо, казивао и љубоморно чувао. Зато су оне његово непроцјењиво културно и идентитетско благо.

Књига садржи и оригиналне фотографије из тог периода које јој дају велику документаристичку вриједност и аутентичност.

Након егзодуса, крајем XX стољећа, народ се разишао на све стране: у Србију, Европу, Америку, Аустралију… Тугујући за завичајем, пробуђена је свијест о сопственој културној баштини, па су се неки, као и Чико, одважили да запишу успомене. Знатном броју расељених, народне пјесме су препознатљив дио сопственог, српског идентитета. Зато често и сада, кад се на весељима и скуповима окупе Брђани, пуни носталгије, заиграју криво или шикар коло, запјевају бећараце… То им сада дође као ходочашћење изгубљеном завичају, који многи не могу да обиђу.

Књига Ој, малена, мала моја је приручник успомена и споменик празном, опустошеном, зашикареном завичају – воћинском и дреновачком крају и српском народу који је тамо живио. Стога она заслужује сваку препоруку читаоцима да се друже са њоме и преносе истину и сјећање на потомке. Она је уједно и путоказ другима како се може чувати сјећање на завичајне истине и идентитет народа. Надамо се да ће бити још ентузијста и стваралаца који имају шта да покажу и запишу. (Миленко Заилац)