Ко је заправо Куриџа?

Куриџа, јунак и патник српски, по коме је роман добио име, је Петар Јагодић Куриџа који беше поп у Биовичином Селу код Буковице у Даламцији. У време Млетачке републике ставио се на чело народног устанка у историји познатог као Куриџина буна, а против млетачког пореза. Ухапшен је и осуђен на 40 година тешке тамнице коју је издржао а слободу дочекао потпуно слеп и глув. Живео је још три године и преминуо.

Као млад, Петар се прикључио харамбаши Илији Јанковићу, Стојановом брату. Илија је био непокоран до сржи. Није хтео да ратује ни за чији интерес, изузев за свој. Шта он отме то је само његово, зато је често био у сукобу са Стојаном. Чак су му дали и један део Буковице да сам држи ред како се не би често упетљавао у борбе са Млечанима. Трају борбе и Петар и његов брат се „вратише очевом прагу“.

После прогона Турака, а Книн их је испратио 1688. године, Петар на даље поуке одлази у манастир Крка, потом се као поп жени Мартом и добија парохију у каменитом беспућу Далмације. Одоше Турци, осташе Млечани, и једни и други су освајачи а како беседи Поп Јагодић, „гадне су очи освајача. Што оне виде њихове брзе разгранате руке ништа не остављају. (…) Музу народ немилице, који као један пожели стара турска доба“.

И, ето буне, на чије чело се ставио поп Петар Јагодић, „коме дадоше име огња: Куриџа“. Сјединише се католици и православци. Можда тад и више никад, жеља је било, фрањевци то оспорише. Ово је историјски тренутак у коме роман у својој подвлаци има попис мука и невоља које је један народ, са две вере, трпео а онда се у данима новије историје окомио на себе, одрекавши се сопства. Да ли је то заборав историје, или пуко незнање, па нека је! Али, ко може порећи сопствену крв и језик зарад новог слуганства, освајачком западу и у потоњим временима. Где је крај тој крвавој заблуди.

Куриџа, велики народни трибун, бива утамничен у Книну, потом у Венецији, до слободе је изгубио вид и слух и године. Ипак, остао је вечно упамћен у свом народу, у летопису и црквенопису цркве „Светог Илије“ у Задру: „Деветог априла 1749. године умро је у Задру богобојажљиви јереј Петар Јагодић из задарске околице, по народности Србин“.

Требало је скоро три века да неко страдалног Куриџу овенча књигословом, учинио је то Слободан Амановић. Куриџа је симбол српског народа у физичком и духовном смислу, његова бесмртност. У том смислу је исписана свака мисао у овој књизи која се темељила на народном искуству, пре свега борби против латинског и турског насиља и преваре. (Милијан Деспотовић)