Амановић је у овом роману и монографски тачним чињеницама дао времеплов, са датумима настанка образовних и културних објеката: школа, домова културе, али и села у околини, чија је ратна епопеја у троуглу: четници – партизани – усташе. Писац је истинито приказао идеолошке разлике и њихову трагичност која ће довести, и доводи, до непотребних жртава и у временима чији смо и ми савременици, до све већег удаљавања једних од других. А после ратне голготе млади су, опет, имали невиђену наду и радни елан у обнови и културно-уметничком раду који је то пратио. Оснивају се културна удружења да би се ублажио “дотадашњи тегобни живот”. Учитељи су они који образују али и васпитавају, раде на препороду села. “Све то са стране посматрају” надгледници, уз осећај “како њихово вријеме власти измиче а сила присиле постепено слаби”.

Драгоцени су Амановићеви записи “здравица тканих вијековима од Динаре до Велебита”, које је уградио у овај роман. Посебно се издваја динарски култ мушког рода. “Родила ти винова лозица и у кући курата дјечица”. Вредно сведочење о култури овог краја јесте и далматинско бугарење, опраштање од покојника “најважније женске особе у фамилији”, нешто као јаук, нарицање и набрајање. Бугарење јесте ритуални чин нарицања у стиху, обично дистиху са правилном римом и има етимолошку вредност, изведену из оног што зовемо коб смрти.

Коб крви и смрти вековима је пратио наш народ на Балкану, а крајишки народ страдао је и једном више. Коб збега, и опет страдања, чија је потка и ритам усаглашена уз ангажовање НАТО пензоса, да се на овом тлу оствари “план сатирања свега оног што је православно”, уз сагласност Свете Столице, чији столичник не види да се и она добрано љуља. (“Петровачка цеста”).

Слободан Амановић је написао ретко драгоцен роман о усуду крајишких Срба и проговорио на начин истине, свестан да је “савест камера, а подсвест филм” на коме се бележе слике. Камере затаје, подсвест изоштрава слику. Овај писац је литерарно зрело, у тексту који је податкао историјским чињеницама, а све је историја, и оно јуче, роман је историја, сабрао догађаје а они фрагментарно чине дела за себе, исписао књигу – стаменик српских крајишника. (Милијан Деспотовић)