Ово је пре свега историјски роман са јасном фабулом која прати време и његове догађаје у вишевековном српском простору који се крајем првог миленијума од свог рода крвљу одвојио. Али, не бива „како јесте“, Амановић има идеју да тумачећи стварност буде свак на свом смирен, и спојан, и да памти: Неодречје и доречје спасиће свет! Ништа друго, ни више ни мање.

Читајући овај роман читалац као на филмској траци листа време, и зато ова књига припада великој књижевности српској и Српске Крајине. Она је, захваљујући перу Слободана Амановића, ливница духа који не пролази, већ се умножава да се одупре бездушју. То је и животни и уметнички пут. Писац ради анализе узрока и последица, указујући да је свако зло наредно следећем:

Роман „Кад цикне звоно“ је поред историјских догађаја и чињеница описао живот једне шире породице у којој ће бити страдалника невиних, преживелих, исељеника после рата… Сада из већ провереног искуства, један од јунака овог романа казује оном који у свет одлази:

„Синко, идеш у свијет, чувај се, и стално води рачуна каква ти је капа на глави, како не би дошао у неприлику да је вјетар носи. На вријеме узмакни и не штрчи да не утруниш туђе око, што те будно прати из потаје, а да ти то не знаш. Тај ће касније са лакоћом да ти кроји капу. Коме је Бог отац, лако му је бити светац. Немамо ми ту срећу.“

Амановић подсећа на београдски атентат када су „двојица јерменских родољуба, борећи се за историјску правду свог народа, (…) извршили атентат на турског амбасадора Балкара, и тако скрену свијету пажњу на неосуђену неправду о погрому јерменског народа што су га Турци починили 1915. године,“ али и на неке друге догађаје код нас. Највише је сенке бачено на трагање за истином у бројним трагедијама. Кажу да „истина из гроба изађе“, али овде она је дубоко закопана, само је могуће откопати сумње.

Роман „Кад цикне звоно“ пети је том Амановићеве прозе и драгоценик српске књижевне баштине уопште, посебно књижевности Српске Крајине. Он је болник, али и неисељеник са огњишта на коме јетко беседи. Та беседа је врховна вредност једног народа и његовог духа. (Милијан Деспотовић)