Човек је дужан завичају!

Физичком, духовном и личном; јер то је он, његово биће и душа. И дошла су тако времена када се питамо јесу ли Срби, Славонија, Папук икада и били у истим реченицама и животима. Је ли је то уопште у реалности постојало и да ли је икога више брига? Кажу да тако мора, да време и заборав лече све. Кажу и лажу, јер заборав је ђавоља работа гора и од смрти. Лажу и да се тако једино може напред: у живот и будућност. Јер на крају када човек стигне до те будућности схвати да је све само један круг. Бесконачни плави круг изван кога остају само бајке његовог завичаја и младости!