Роман је живот који не брише никаква олуја. Он је саборник духа простора који се теми „предао“ па у њему опстаје све оно за шта се мисли да га више нема или га бити неће. Чак и кад људи нема, дух се стопио са природом, он је, како каже књижевник Слободан Амановић у роману „Деворни“, неко ко све то са стране (над)гледа, јер њему и припада.

А деворни (странац), који је ту непожељан дошао, остаје збуњен јер га ни човек, ни сунце, ни камен, не примају за свога. Ни земља му се не отвара, одбацује га дух земни и дух небески. Деворни је и јунак Амановићевог романа који одлази са ових простора, али се враћа на путу за онај свет да споји сопствени дух са духом простора, они се препознају.

Роман „Деворни“ Амановић је прожео сликама и дијалозима који се темеље на мудрим изрекама, али и псовкама карактеристичним за динарце: „Муч’ орле док туке говоре“; „’Бем те Боже, кад сам ти да атресу“;  „Пушти будалу нек зјака и манита“; „Клон се цуре богате, језик јој је већи од лопате“; „Будале се прве јаве, мудри ћуте, а паметни оду“; „Над њом се мушке гаће не дријешиле“…

Кроз Томин лик Амановић је описао одлазак у неизвесност; у иностранству га хапсе и после присилне војне обуке бива ангажован као легионар са именом Пустињска Лисица, на северу Африке. То је време отварања рата у Вијетнаму кад он покушава да побегне, да се спаси пакла у коме се нашао. Почињу његова нова мигрантска лутања, а несрећа га је већ „одвојила од најрођенијих“. Та иста несрећа га и споји, у завичају почиње рат, крећу прогони, нова избеглиштва, иза тога поново као да се пише Клифова „Ципела Ван Гога“. Сам лик овог значајног сликара трагичара, слутан је у опису трагике нашег народа.

Тома је доспео у далеку Аустралију да би ту живео али не и скрасио се. Смирење је увек на родној груди. Тамо где, како каже Амановић: Снијег сабија у закутке лишће с јесени пало. (Милијан Деспотовић)