Вријеме и прилике у којима се нашао српски народ крајем 20. вијека, учинили су да и поред великих невоља сваке врсте, урадимо много тога из области културне традиције, посебице фолклора и језика, што нисмо стизали у бољим временима. На том плану значајно мјесто као прегалац заузима пјесник Здравко Крстановић. Он је приређивањем више књига записа народних пјесама са простора Војне крајине, расутих по рукописним и штампаним збиркама из 19. вијека, остварио запажене резултате.

Рукопис Антологије има за циљ да покаже колики је удио српске усмене традиције Крајине, једне фолклорно цјеловите области, у односу на васколико народно јужнословенско усмено стваралаштво са балканских простора, на којем вјековима постоји снажно заједничко митолошко-легендарно и обичајно језгро, без обзира на конфесионалност и политичке границе. Оно што је посебан допринос ове Антологије, о чему аутор пише у предговору, јесте довођење у везу усмене лирско-епске традиције Војне границе са Босанском крајином и далматинским залеђем. Осим заједничког језика / нарјечја, обичаја, поезија овог јединственог простора (динарског басена), он је показао да се јединство огледа и у заједничким темама и мотивима, свакако у начину извођења лирско-епских пјесама – у колу. За разлику од извођења пјесама уз гусле у епском басену, ове пјесме изводе се без музичке пратње, у старинском граничарском колу, које још зову „окретање“ или „криво коло“, ,,глуво“, ,,плетено“, или просто коло, уз јединствен напјев и припјев: Ој дјевојко, драга душо моја!

Антологијом српских народних балада Крајине Здравко Крстановић је показао богатство лирско-епског жанра на простору бивше Војне крајине, указујући да се сличан репертоар, нарочито балада или пјесама „на међи“ находи и код српског становништва у Босанској крајини, чиме посредно открива и траг српских сеоба из Босне на Крајину. Ово антологијско освјетљавање усмене традиције српског народа на бившој Војној крајини, тј. Срба из Хрватске, приказује постојаност и темељност усменог репертоара на овом простору, али и снажан идентитет српског народа у усменој традицији на просторима из којих су протјерани, и којима је, захваљујући оваквим књигама, подигнут трајан споменик.